Бранко Максимовић Нецер је од оснивања у Мачванској средњој школи пуних 39 година радио као професор физичке културе. Пензионисао се, а није одржао час у новој фискултурној сали. Иако му се није остварила ова велика жеља Максимовић дели радост бивших колега и садашњих ученика који отварањем новосаграђене фискултурне сале добијају најсавременије услове за наставу физичке културе
Наставу физичке културе смо изводили у новосаграђеној згради школе, као и на асфалтираном спортском полигону који се налазио на игралишту ФК „Мачва”, који је имао четири терена за мали фудбал, кошарку, рукомет и одбојку. Настава се одвијала у две смене.
Наставни програм смо прилагођавали тренутним условима рада. Јесењи део програма (септембар, октобар) и пролећни део (април, мај, јун) проводили смо на отвореном простору. Девојчице су се пресвлачиле у спортску опрему за час у једној свлачионици на игралишту, а дечаци напољу, поред спортског терена.
Наставни програм у зимском периоду (од новембра до марта) реализовали смо тако што смо реализовали већи део часова теорије физичке културе, а ходнике школе користили смо за вежбе обликовања. Недуго по отварању школе је адаптирана зграда „Соколане” где је требало да се изводи настава у зимском периоду. Међутим, врло мало смо користили овај простор због тога што се није редовно загревао, па смо у поподневној смени за наставу на петом и шестом часу користили салу Основне школе у Богатићу.
Касније, кроз трансфорамацију наставног плана школе поједине учионице су биле слободне па смо се прилагођавали терминима и користили учионице за гимнастичке вежбе, а од спортова у учионици је могао да се игра само стони тенис. Стално нас је, међутим, пратио проблем пресвлачења ученика у спортску опрему.
Онда је, са улагањима локалне заједнице, школа добила свој спортски полигон, што је било значајно.
Похвалио бих све руководиоце школе који су имали разумевање за проблеме у спровођењу наставе физичке културе и који су у складу са могућностима поправљали услове за наставу. Такође, и моје колеге, професоре физичке културе и све друге који су помагали.
Уважени колега, у једном периоду и директор школе, Иван Лолић на једној седници одељењског већа изнео је како није могао да реализује писмени задатак у предвиђеном року јер ученици нису дошли на час пошто сам их ја оставио дуже на полигону. Ученици су, наиме, пожелели да на часу реализујемо цео интерни турнир у фудбалу у чему сам их подржао, али зато нису стигли да раде писмени из српског језика. Нисам сигуран да би такве идеје спортске организованости у овим временима биле реализоване јер ученици масовно беже са часова и наставе физичког васпитања или се не укључују у радну активног ако остану на часу. Старије генерације су, насупрот новим, хрлиле на спортске полигоне без обзира на њихову (не)условност, а у новије време се школска омладина све више удаљава из школског спортског амбијента.
Бранко Максимовић